О шибицама

Ватра је један од изума који су највише допринели развоју цивилизације. Али запалити ватру није одувек било тако просто.

    Велику револуцију донела је година 1845. и стављање у промет првих шибица. Њихове главе су садржале бели фосфор (P4) помешан са лепком и оксидативним средствима (средства која помажу оксидацију). Због употребе белог фосфора ове шибице биле су отровне и лако запаљиве те су забрањене међународном конвенцијом из 1906. Главе „савремених“ (сигурних) шибица, упркос раширеном веровању, не садрже фосфор. При њиховој производњи дрвце се прво урања у парафин (алкани са великим бројем C-атома, C25H52), а затим у смешу калијум-хлората (КClО3) и нешто антимон-сулфида (Sb2S3). За додатну сигурност (да се дрвце после употребе не би поново запалило) дрвце се натапа амонијум-фосфатом ( (NH4)3PО4) и натријум-сулфатом (Na2SО4).

На левој и десној страни кутијице налазе се слојеви за трење у којима има мало црвеног фосфора (Pn) и стакленог праха (приближно Na2О · CaО · 6SiО2). Трењем главе о страницу кутијице откида се и нешто фосфора, који се пали под утицајем КClО3, а ватра се даље преноси на дрвце.

Advertisements
Овај унос је објављен под Занимљивости. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s