Заљубљеност и хемија

Верујем  да сте сви ви ( посетиоци овог блога) били или сте још увек заљубљени. А да хемија није везана само за формуле киселина, база соли и других много сложенијих једињења, већ  и за наша осећања показаће овај чланак, мени је био занимљив , надам се да ћете уживати у читању….
      Љубав  доноси енергију, добро расположење и мотивацију. За то су одговорне хемикалије, кажу научници, које јуре мозгом заљубљених људи и имају више функција, али основни циљ им је продужетак врсте. Може се рећи да је љубав хемијска зависност која се развија како би се осигурао продужетак врсте.Психолози сматрају да постоје три врсте, или фазе, љубави:
– пожуда или еротска страст, затим
– привлачност, или романтична страст, и
– приврженост, или посвећивање.

Јака веза између две особе подразумева све три фазе. Понекад, међутим, ради се само о пожуди, без праве љубави. Код тинејџера, односно стасалих пубертетлија, хормони естроген и тестостерон постају по први пут активни и развијају жељу за искушавањем „љубави“. Жеља или пожуда игра важну улогу не само током пубертета, већ и током целог живота. У развијању пожуде према некој особи учествују и феромони, физички изглед и пројекција жељених карактеристика партнера. Феромони су сложена органска једињења оговорна за пренос хемијских порука између јединки исте врсте. Реч „феромон“ је грчког порекла и настала је од речи „пхереин“ и „хормоне“, што значи „носилац узбуђења“.

Први феромон је идентификован 1956. године у виду моћног средства за сексуално привлачење лептира свилене бубе. Тим немачких научника радио је на његовом изоловању читавих 20 година. Наиме, научници су једињење екстраховали тек пошто су са врха абдомена 500.000 примерака женских лептира уклонили одређене жлезде. Показало се да су минијатурне количине овог једињења довољне да натерају мушке примерке лептира на сумануто млатарање крилима и сексуалну игру. Научници су искористили овако јасан сигнал у поступку пречишћавања феромона. Корак по корак, уклањане су све стране супстанце из екстракта, чиме се количина потребна за побуђивање реакције код мужјака непрестано смањивала. Чисти феромон је назван „бомбикол“, на основу научног имена за лептира свилене бубе „Бомбyx мори“, из којег је екстрахован. Бомбикол је мушким примерцима лептира значио исто што и отворени позив „дођи код мене!“. 🙂

Код сисара, међутим, научници су наишли на још веће проблеме. У поређању са инсектима, чије је понашање стереотипно и веома предвидиво, сисари су независна, својеглава и сложена створења. Њихово понашање се често веома разликује од јединке до јединке и не може се увек јасно дефинисати. Показало се да феромони код сисара представљају индивидуалне „отиске“, који се могу наћи у урину или зноју и који диктирају сексуално понашање и привлачност према супротном полу.

Феромони помажу јединкама одређене врсте да пронађу и одаберу партнера са имуним системом довољно различитим од њиховог властитог, како би осигурали здраво потомство. Сисари региструју феромоне помоћу специјалног, тзв. вомероназалног органа (ВНО), смештеног у носу. Орган је неопходан, јер феромони немају мирис.

Постојање људских феромона откривено је у узорку зноја 1986. године, у Центру за хемијска чула у Филаделфији. Интересантно је да су ВНО пронађени само код неких, али не и код свих људи. Међутим, иако ВНО није присутан код свих људи – а можда и не функционише ни код оних који га имају – још увек постоје докази да мирис представља важан аспект љубави (погледајмо само индустрију парфема).

Решени да испитају ствар, научници су спровели експеримент у којем је група жена мирисала мајице групе мушкараца са задатком да одабере мајицу која је највише привлачи. Показало се да је, као и у животињском свету, већина жена одабрала мајицу мушкарца чији се имуни систем највише разликовао од њиховог властитог.

Уколико веза напредује, након почетне пожуде следи привлачност. Кад привлачност или романтична страст ступе на сцену, људи често губе способност рационалног расуђивања – бар кад је реч о објекту привлачења. Заљубљени су обично несвесни мана које би њихов партнер могао да има и зато се каже да је љубав слепа. Партнер се идеализује и дубоко укорењује у мислима заљубљене особе.

Преокупација и порив су саставни део људске природе. У овој фази, парови проводе много сати упознавајући једно друго. Уколико привлачење остане јако код оба партнера, обично наступа трећа фаза – везивање.

Везивање или посвећивање је трајна и права љубав. Ова фаза мора да буде довољно јака да издржи многе проблеме и сметње. Разна проучавања су показала да идеализација вољене особе јача везу која се упоставља током последње фазе љубави. Тако су психолози са Тексашког универзитета у Остину пронашли да идеализација држи људе заједно и чини их срећнијим у браку. Главну улогу овде играју окситоцин, вазопресин и ендорфини – хемикалије које се ослобађају током вођења љубави.

Дрога

Мајкл Одент из Лондонског центра за основно здравствено истраживање сматра да ендорфини производе „зависност као дрога“. Због тога постоје особе којима је тај амфетамински налет допамина, норепинефрина и фенилетиламина неопходан. Пошто тело временом стиче толеранцију спрам ових хемикалија, „љубавним наркоманима“ је неопходно нешто више да би се „урадили“. Они срљају из везе у везу да би добили свој „фикс“.

Аморологија

Научници полако откривају све више и више о улози хемикалија које струје мозгом и телом заљубљених, било у периоду заљубљивања или код дугорочних веза. Први симптоми заљубљености често су:
– убрзан рад срца,
– црвенило и
– знојави дланови.

Истраживачи кажу да су за симптоме одговорна хемијска једињења допамин, норепинефрин и фенилетиламин, која се ослобађају у заљубљеној особи.

Допамин се сматра „хемикалијом задовољства“, јер производи осећај блаженства. Норепинефрин је сличан адреналину и производи убрзан рад срца и узбуђење. Хелен Фишер, антрополог са Универзитета Рутгерс и један од „истраживача љубави“ сматра да људско тело ослобађа љубавни коктел хемикалија „само кад се испуне одговарајући услови, мушкарци их брже производе од жена, због њихове више визуелне природе“.

Истраживачи су применили инструменталну технику функционалну магнетну резонанцу за посматрање мозга заљубљених у моменту док гледају фотографију са објектом провлачења. Резултати су показали да у областима мозга са високим концентрацијама рецептора за допамин долази до повећаног протока крви. Ово је доведено у везу са стањем еуфорије, чежње и зависности.

Високи нивои допамина повезани су такође са норепинефрином, који повећава пажњу, краткотрајну меморију, хиперактивност и несаницу. Другим речима, парови који се налазе у овој фази љубави усредсређују се углавном на однос и на мало шта друго.

Истраживачи са Универзитета Колеџ у Лондону нуде алтернативно објашњење за интензивну усредсређеност и идеализирајући начин гледања у романтичној фази љубави. Енглески истраживачи су, наиме, открили да заљубљени имају ниже нивое серотонина. Нижи нови серотонина карактеристични су за особе са опсесивно-компулзивним поремећајима, што можда објашњава зашто су заљубљени опседнути са својим партнерима.

Приликом вођења љубави у романтичној фази, у организму се ослобађа окситоцин, који учвршћује везу. Према истраживачима са Калифорнијског универзитета у Сан Франциску, хормон окситоцин „повезан је са способношћу одржавања здравих међуљудских односа и са здравим психолошким разграничењем са другим особама“. Окситоцин је такође доведен у везу са везивањем мајке према беби, контракцијама материце током порођаја и рефлексом „пусти“ током дојења.

Следећа хемикалија која је повезана са формирањем дугорочних, моногамних односа је вазопресин, хормон антидиуретик. Неки научници сматрају да се путеви окситоцина и вазопресина укрштају са путевима допамина и норепинефрина чиме би се објаснило зашто страствена љубав бледи како расту посвећеност и везивање.

И ендорфини, природни телесни анестетици, такође играју кључну улогу у дугорочним везама. Ендорфини производе општи осећај блаженства, укључујући осећаје смирености и сигурности. Као и допамин и норепинефрин, ендорфини се ослобађају током вођења љубави, али и током физичког контакта, вежбе и других активности.

Осећаји страствене љубави, међутим, губе временом на снази. Проучавања су показала да страствена љубав бледи брзо и готово потпуно нестаје након две или три године. Нивои хемикалија одговорних за „љубав која заборава нема“ (адреналин, допамин, норепинефрин, фенилетиламин, итд.) се смањују, а љубљени партнер почиње да показује мане. Зашто се партнер променио?

У ствари, партнер се вероватно уопште није променио, али сад је заљубљена особа способна за рационално гледање. У овој фази је веза или довољно јака да опстане, или пуца. Уколико веза може да напредује, ускачу друге хемикалије. Ендорфини, на пример, још увек обезбеђују осећај блаженства и безбедности. Окситоцин који се још увек ослобађа током вођења љубави производи осећаје задовољства и привржености. Вазопресин и даље игра улогу у везивању. 🙂

Advertisements
Овај унос је објављен под Занимљивости. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s